"Његов језик је жив и чист као суза, он доводи читаоца у искушење да запева“ – писао је наш филолог Ђуро Даничић о Бранку Радичевићу, великом романтичарском песнику који стоји на почетку модерне српске поезије. Бранко је унео нови израз у нашу књижевност, међу првима писао Вуковом реформисаном ћирилицом и био један од најугледнијих Срба бечког Вуковог круга. У песничку легенду увео је Сремске Карловце који се данас познају по њему. Стражилово, Белило, Дунав, виногради, ђаци - познате су речи Радичевићеве поезије из које су још чувенији наслови: "Ђачки растанак", "Певам дању, певам ноћу", "Кад млидијах умрети".