Седма епизода отвара странице најпознатијег ауторског епа наше књижевности, Горског вијенца. 1846, необично тешка за прилике у Црној Гори, година када је суша похарала усеве и отворила врата глади широм ионако камените земље. Лукави и љути Осман Скопљак, паша скадарски, нуди пшеницу сваком оном ко одустане од устанка и четовања. Све то подсећа владику Петра на век раније када је његов даљи претходник епископ Данило имао сличне муке. Зато се и каже да је Његош „одболевао“, а не написао Горски вијенац-венац подвига, јунаштва, панораму многобројних ликова-свих јединствених у својим карактерима, правих посленика разних културних меридијана: Оне патријархалне домаће, преко оријенталне-турске, па све до западноевропске према којој је Његош гајио нескривене симпатије.