Усамљеност је свепрожимајуће стање, недостатка, лишености, нелагоде, особа некада не може то ни да дефинише као усамљеност. Може да буде маскирана немиром, нечим што нас тера да посегнемо за храном или пићем. Ситуациона усамљеност је када знамо ко нам недостаје. Код структуралне или хроничне усамљености, особа не зна ко јој недостаје. Ова врста усамљености свима може да се деси, природно је да имамо периоде у којима се осећамо усамљено. Међутим хронично осећање усамљености има последице, јер смо ми биолошки склопљени за друштвеност. Први корак у борби против усамљености је да себи признамо да смо усамљени, а прихватање да је усамљеност проблем и преузимање одговорности за свој живот, основни су предуслови за превазилажење усамљености.