Свест о условима рада буди се крајем 19. века. Експлозије у рудницима угља и индустријске незгоде односе десетине хиљада људских живота. Посебно дискредитоване биле су жене. Феминизација рада значила је девалоризацију рада. Жене су најлошије плаћене, прве добијају отказ и другоразредне послове. Обесправљене, жене су те које развијају стратегију генералног штрајка. Радничке демонстрације обележиле су и прославу 1. маја 1890. као Међународног празника рада. Ову борбу у Италији и Немачкој, после Првог светског рата, користе и каналишу фашисти и нацисти, који насилни државни монопол проширују и на поља политике, економије, правде, штампе, културе, друштвеног живота, спорта. То је трајно ванредно стање у којем се контролише све. Радничкој класи је отета власт и она је принуђена на ћутање.