Тридесетих година 20. века европски радници постају свесни класне припадности, али само у парламентарним демократијама пролетаријат показује потенцијал да постане истинска политичка снага. Ни једна индустријализована земља није имала покрет тако великих размера као Француска. Француски радници су се изборили за 40 сати рада недељно, плаћен годишњи одмор, колективни уговор и квалитативно и трајно побољшане услове рада. У Шпанији побуна радника, махом анархиста, доводи до грађанског рата. У нацистичкој Немачкој добровољна и насилна мобилизација радне снаге омогућава ратну експанзију. Касније, у Мађарској, побуну гуши СССР. Радничка класа нестаје, а последњи радикални раднички протести одвијају се 1968. у јеку студентских демонстрација. Фабрике се претварају у рушевине и туристичке атракције.