Правац 202 – Не зови ме, напиши поруку
Скоро век и по могуће је да разговарамо "на даљину", а тај изум поздравили смо одушевљено, масовно, и телефон је данашња нужност. Али, не и телефонирање. Чини се да свака генерација има свој омиљени облик комуникације, а све ређе су у питању позиви и слушање нечијег гласа. Као разлози се наводе расцепкано слободно време, количина разговора и дописивања које већ обављамо. Понекад, а то је све чешће, није нам до дугих телефонских позива. Како се мењају правила бонтона код коришћења телефона? У којим ситуацијама користите поруке, када позиве, и како се у томе усклађујете са другима? Да ли је ваш телефон на вибрацији, пуштен да "одзвони" када му нисте у близини? Да ли други имају право да се љуте ако се не јављате? Да ли се ви љутите када добијете гласовну или изузетно дугу поруку? Шта наше "телефонске навике" говоре о нашим емоцијама, зрелости или незрелости, сујети или срдачности?"
