Tridesetih godina 20. veka evropski radnici postaju svesni klasne pripadnosti, ali samo u parlamentarnim demokratijama proletarijat pokazuje potencijal da postane istinska politička snaga. Ni jedna industrijalizovana zemlja nije imala pokret tako velikih razmera kao Francuska. Francuski radnici su se izborili za 40 sati rada nedeljno, plaćen godišnji odmor, kolektivni ugovor i kvalitativno i trajno poboljšane uslove rada. U Španiji pobuna radnika, mahom anarhista, dovodi do građanskog rata. U nacističkoj Nemačkoj dobrovoljna i nasilna mobilizacija radne snage omogućava ratnu ekspanziju. Kasnije, u Mađarskoj, pobunu guši SSSR. Radnička klasa nestaje, a poslednji radikalni radnički protesti odvijaju se 1968. u jeku studentskih demonstracija. Fabrike se pretvaraju u ruševine i turističke atrakcije.