Технолошки прогрес и развој интернета пре свега утицао је на перцепцију окружења и животну праксу. Данас, на граници између аналогног и дигиталног, у епохи многобројних пост изама, поново се актуализује питање целине. Синтагма "свет без упоришта" данас је постала одомаћена и готово да смо заборавили генезу њеног настанка. Ново издање Часа анатомије анализира процес убрзане фрагментације стварности када се чини да све области људског духа и његове практичне реализације подлежу том процесу. Вишак информација и мањак знања, јединка у умреженом окружењу а изолована, посматрање без увида, део и целина као супротстављене категорије.