Код два бела голуба: Јелена Гатилузио

„Тајну је најтеже сачувати. Људска слабост је урођени усуд, а тајне њен највећи камен спотицања. Нисам хтела да будем као они који не знају да их чувају. Тајне су као ходник, у њему човек не дише, задржава узбуркани дах, наслања се на зид. Када је бешуман и глув, повезује људе иако нема врата и прозоре. Глас који се кроз њега проспе требало би да уњему и остане. Ја нисам чула глас. Нико ми ништа није сам, у муци, открио. Видела сам туђе тајне случајно...“, започиње романсирану биографију „Змајева жена“ о Јелени Гатилузио, књижевница Ана Атанасковић.