Последња оаза (1983)

Када се у пролеће јата птица враћају с далеког југа, прелећу урбане просторе које ствара човек, да се непогрешиво, без компаса и географске карте, нађу изван домашаја цивлизације. У овој оази их има преко три стотине врста. Има ту и друге дивљачи. Пуне три године скривеном камером, јер је овде човек непожељан, бележена су рађања, борбе, љубав и смрт становника оазе. Тај чудни свет дивљине, у коме природни закони невероватно подсећају на људске норме и понашања, поред сталног уништавања, обнавља се и живи.