Мит о градитељству утемељен је у причи о људским подухватима, али и у причи о могућностима човека и границама које су му дате. Међу градитељима средњовековних манастира помиње се неколико имена међу којима су фра Вита Которанин, Раде неимар, мајстор Манајле, Раде Боровић чији је потпис уклесан на улазу у манастир Љубостињу. Опевани су у народној поезији и помињу се у средњовековној књижевности као изузетни градитељи, мајстори, творци манастира као уметничког, светог дела опточеног сребром, златом и најдрагоценијим каменом који ће наџивети свако време и сва зла. Раде неимар израста у симбол градитељства, те се тако јавља у различитим временима као градитељ цркава и манастира. Уметност се понављала, није се очекивало да уметник ствара нешто што није виђено, па се у томе види разлог што потписи градитеља нису уобичајени. Наручиоци посла су свакако владари, обласни господари, властела и црквени поглавари. Задужбинарство, подизање манастира је била дужност владара али и њихова жеља. Мајстори средњовековних сакралних објеката заслуживали су награду ктитора, триста дуката или три оке вина, али врло често их је сустизала и казна - смрт или утамничење да не би другоме саградили бољу цркву, како бележи народна епика. Струјања духа Истока и Запада на овим просторима било је непрестано. Отуда и недоумица када се осврне на бисере средњовековне културе, да ли су на приморју или на Косову, у Грчкој или Византији. Малобројни су извори о градитељима и градитељству тога доба, о архитектонској разноликости и симболици материјала, украса, облика, уметности, осликавању... О вредности ових грађевина у времену када су настале али и данашњем, у емисији говоре историчари уметности, сликари, вајари, клесари, професори народне и средњовековне књижевности и игуманија манастира Раваница. Прича о градитељима је и прича о градитељству једног времена, о животу људи тог доба, о народу и владарима који су непосредно или посредно учествовали у градњи манастира, о њиховом значају као културном и духовном наслеђу једног народа.