Љубав је најјача покретачка сила која не познаје ни просторе, ни границе. Отуд и стихови којима време само даје садржај, што доказују ванвременски стихови који су се касније сусрели са нотама. Из највеће туге настају најлепши стихови, натопљени болом и носталгијом, неретко су истините цртице из живота самих песника. Алекса Шантић је несрећно волео Анку, Зорку и Емину, Ђура Јакшић је заувек у срцу носио лепу, црнокосу крчмарицу Милу, чак и након женидбе, Бранко Радичевић је своју заљубљеност у кћерку Вука Стефановића Караџића крио не слутећи да и она осећа наклоност према њему. Из тих љубави родили су се стихови који су још више уздигли искрен