За лингвисте, емоџи је врста жаргона, дигиталног говора тела и невербалне поједностављене комуникације. Да ли су онда емоџији део новог језика који ће у духу Орвелове „1984“ мењати наше лингвистичко понашање и тако омогућити бољу контролу над нама? Компаније нам, можда, наметањем језика намећу своје приоритете и циљеве, приказујући их као друштвене. Да ли су поремећаји пажње, мањак јавних дебата и нестанак садржаја са критичким анализама резултат овакве комуникације? Да ли поједностављена комуникација омогућава лакше извлачење података о нама које компаније продају маркетиншким агенцијама? Да ли су могућности емоџија увек позитивне? О томе го