Био једном један човек који је укротио реку и зауставио време. Причали су како уз тамбурицу Јанике Балажа време није постојало, сведоче да су као омађијани у кафану улазили ноћу, а излазили када је већ требало рећи добар дан, туристима који су одасвуд стигли до пијаног сата на Петроварадину да гледају у Дунав. Тада су, онако хорски, уз осмех, знали да запевају песму коју су већ више пута током ноћи певали "зауставите Дунав и с казаљке старе".