Svest o uslovima rada budi se krajem 19. veka. Eksplozije u rudnicima uglja i industrijske nezgode odnose desetine hiljada ljudskih života. Posebno diskreditovane bile su žene. Feminizacija rada značila je devalorizaciju rada. Žene su najlošije plaćene, prve dobijaju otkaz i drugorazredne poslove. Obespravljene, žene su te koje razvijaju strategiju generalnog štrajka. Radničke demonstracije obeležile su i proslavu 1. maja 1890. kao Međunarodnog praznika rada. Ovu borbu u Italiji i Nemačkoj, posle Prvog svetskog rata, koriste i kanališu fašisti i nacisti, koji nasilni državni monopol proširuju i na polja politike, ekonomije, pravde, štampe, kulture, društvenog života, sporta. To je trajno vanredno stanje u kojem se kontroliše sve. Radničkoj klasi je oteta vlast i ona je prinuđena na ćutanje.